“Roditelji su deca svojih roditelja“
Prva, druga i treća godina života su, zbog izvanredno brzog razvoja deteta na svim planovima (motornom, govornom, emocionalnom, socijalnom) izvor mnogih briga i strahova roditelja. Među najčešće izvore, u suštini nerealnih, ali aktivnih, u životu veoma prisutnih i uticajnih strahova roditelja, jesu oni čiji uzrok leži u nedovoljnoj upućenosti u moguća odstupanja u razvoju deteta i oni čiji uzrok leži u neispunjenim očekivanjima u vezi sa detetovim razvojem.
Roditelji, naime, imaju neka opšta znanja o tome kako teče normalan razvoj deteta i kada ono neke stvari treba da „nauči“ i da „zna“. Kada se nešto na planu razvoja hoda, govora, ponašanja, itd, ne odvija prema njihovim znanjima i očekivanjima, počinju obično sa poređenjima i proveravanjima sa drugom decom, svojom ili tuđom. Nesigurni, ili pak preambiciozni roditelji, u slučaju da im se učini da njihovo dete „zaostaje“ u prohodavanju, govoru i sl, zaboravljaju na ogromne individualne razlike koje među decom postoje.
Dobro je poznato da ima dece koja u drugoj godini govore već u rečenicama, dok se „rečnik“ druge dece istog uzrasta svodi na pet-šest reči. To uopšte ne mora da znači da je ono prvo „pametnije i naprednije“ od onog drugog. U pitanju je, najverovatnije, samo različit tempo razvoja aktivnog govora, pri čemu i ono „ćutljivo“ dete može podjednako dobro, ali „pasivno“, kako to obično kažemo, da razume govor, da ga koristi u smislu razumevanja/govora, učenja, izvršavanja naloga.
U ovakvim i mnogim mogućim sličnim situacijama, nesigurni i ambiciozni roditelji mogu svoja strahovanja, koja najčešće idu u tom smislu da im se dete „psihički“ ne razvija normalno, ispoljavati na najmanje dva, dosta oprečna načina. Mogu pred detetom, kako se njima čini, ništa da ne pokazuju, ništa da ne govore, ali je pritom njihovo celokupno ponašanje obeleženo napetošću, nesigurnošću. U svakoj situaciji koja se njima čini pogodnom, proveravaju, podstiču dete upravo na aktivnost za koju je njihov strah vezan. Na taj način prenose na dete svoj strah, a ono, mada često nije u stanju sasvim da razume o čemu se radi, oseća njihovo ponašanje kao pritisak koji postiže suprotan efekat – sputava ga da spontano, za dan ili dva, nedelju ili dve, ovlada samo, bez ikakvih teškoća, tom aktivnošću.
Drugi, podjednako čest oblik roditeljskog ponašanja jeste kada sasvim otvoreno pred detetom komentarišu ono što ih zabrinjava i da vrše poređenja sa svojim starijim detetom, nekim rođakom ili komšijskim detetom. Komentari se obično svode na to da je to neko drugo dete „sa četrnaest meseci već uveliko hodalo“ ili „pričalo kao matoro, a ovaj naš, baš ništa, kao mutav…“ itd. Ovakva poređenja mogu da izazovu nesigurnost, stvore otpor, ili pak postanu detetovo sredstvo skretanja pažnje na sebe; svaka od ovih reakcija može stvarno produžiti period uspešnog ovladavanja nekom radnjom, aktivnošću i sazrevanja.
Međutim, izvor ovih najdubljih roditeljskih strahova, kojih su sami najmanje svesni, leži u onome što nazivamo neispunjenim očekivanjima u vezi sa detetom. Svaki roditelj, naime, ima nekakvu, manje ili više određenu predstavu ili očekivanje u pogledu toga kakvo NjEGOVO dete treba da bude. Ova očekivanja idu od toga kako bi trebalo fizički da izgleda, na koga od roditelja (rodbine) i po čemu da liči, koliko da jede, pa do nekih osobina ličnosti, odnosno „naravi“ koju treba da ima i, naravno, češće nego što bi se to reklo, i šta u životu na profesionalnom planu treba da bude.
Ukoliko dete, što često i ne zavisi od njega, na neki način ne ispuni ova roditeljska očekivanja, roditelj je razočaran, oseća se prevarenim u svojim očekivanjima, nedovoljno nagrađenim za svoja emocionalna i druga ulaganja u dete, za svoj celokupni „trud“. Ovo ga, razumljivo, puni napetošću, u čijoj suštini leži nezadovoljstvo sopstvenim detetom, tj. samim sobom, jer dete u znatnoj meri doživljava kao produžetak, deo sebe.
U ovakvim situacijama, ma šta da čini dete, ne nailazi na odobravanje kod roditelja, što ga dovodi u nedoumicu i stanje u kome je komunikacije između roditelja i deteta sve više opterećena netrpeljivošću i agresijom – dete nije u stanju da se uklopi u roditeljski očekivani „model“, a roditelj nije u stanju da prihvati dete kakvo jeste (Kondić, 1984).
U vezi sa razvojem deteta na motornom, emocionalnom i socijalnom planu, ne samo u prvih godinu-dve dana života, nego i tokom kasnijeg razvoja, predškolskog, školskog, treba nešto kazati o nekim krajnostima u emocionalnim stavovima u „vaspitnim modelima“ roditelja prema deci, koji svaki na svoj način, upravo „u ime ljubavi“, mogu sputavati detetov normalan razvoj.
Tipovi roditelja
Postoje tzv. prebrižni roditelji koji su u stalnoj brizi i stalnom strahu za dete – stalno radi nečega strepe, brinu se, boje. Pokušavajući da dete zaštite od raznih „opasnosti“ koje mu prete (pad, povreda, bolest, zaraza, loše društvo, itd) stvaraju oko njega po mnogo čemu neprirodnu situacuju, štiteći ga i od onog od čega nema potrebe da ga štite. Štite ga od situacija koje treba i koje je korisno da upozna i postepeno i samo nauči da savladava da bi moglo normalno da se razvija.
Na najmlađem uzrastu, na primer, ne dozvoljavaju detetu da samo jede, da se ne bi „uprljalo i povredilo kašikom“, ne daju mu da samo pere ruke, zakopčava-otkopčava džemperić, kaputić, zato što je „još malo“, zato što to „predugo traje“, da se igra sa decom u parku “jer će se isprljati”, jer će ga „neko nevaljalo dete gurnuti pa će se povrediti, jer će se najesti peska”, itd. U dvorištu, pred kućom, „skupljaju se najgora deca“, zato je najbolje “da sedi u kući i gleda televizijski program sa mamom i tatom”. Stalno lebde nad njim, priskaču mu u pomoć kada to nije potrebno, rade umesto njega stvari koje bi ono uveliko moglo samo da uradi i da ovladavajući nekom radnjom ili situacijom doživi izuzetnu radost što je uspelo samo, što može samo, jer to doživljava kao svoje odrastanje. Jer, deca se raduju i osećaju veoma dobro kada uspeju da nauče nove stvari, da savladaju nove aktivnosti, nove situacije i time zadovoljavaju normalnu potrebu za pozitivnim rastom i razvojem, a koja postoji kao prirodna, progresivna snaga u svakom normalnom, zdravom detetu.
Osvajajući, korak po korak, nove veštine i nova znanja moći će da odraste od bespomoćnog, zavisnog deteta, kakvo je svako dete na početku svog životnog puta, u odraslu, u dobroj meri samostalnu osobu, kakva treba da bude u vreme kalendarske zrelosti. Prebrižni, zaštitnički roditelji, puni svojih nesigurnosti i strahova, prenosiće ih na dete i sputavati ga na taj način u njegovom spontanom razvoju, koji treba da bude usmeravan i vođen od strane roditelja, ali ne i sputavan na spomenuti način.
Gledajući površinski, ovakvi roditelji se plaše sasvim konkretnih stvari i situacija i manje-više, to otvoreno kažu i ispoljavaju, nalazeći mnogobrojna, naizgled opravdana objašnjenja. Međutim, u najvećem broju slučajeva ovakvi roditeljski „stavovi“ posledica su nesvesnog, duboko ukorenjenog straha od detetovog odrastanja, osamostaljivanja, tačnije, detetovog dostizanja nivoa razvoja kada može bez njih. Ima roditelja kojima je za njihov unutrašnji mir, za njihovu sreću, neophodno potrebno da budu neophodno potrebni. Sama pomisao da će njihovo dete moći bez njih, da mu neće biti u svakom trenutku neophodni i nezamenljivi, puni ih strahom, nesigurnošću, prazninom, nekad čak i panikom. Ovaj strah od detetovog odrastanja jeste strah od njegovog odvajanja, a roditelj koji sam u svom razvoju nije uspeo da razreši ovaj razvojno normalan strah, da ga prevaziđe uz pomoć svojih roditelja, onda kada je za to, u prvim godinama života, bilo pravo vreme, odrastanje, odnosno odvajanje svog deteta, kome bi trebalo da se raduje, doživljava kao da ga dete napušta, izneverava. Preplavljeni ovim strahom, i nesvesno vezuju dete neraskidivim lancima za sebe, čineći sve da budu neophodni i nezamenljivi.
Nije redak slučaj da roditelji sa ovim problemima neprestano vide svoje dete „u kandžama smrti“, uvek u „smrtnoj opasnosti“, zgaženo, premlaćeno, preuveličavajući do maksimuma neke situacije koje, doduše, mogu biti pod nekim uslovima i okolnostima izvor opasnosti, ali u svakom slučaju ne tako često i ne toliko kako to oni, po pravilu, vide i doživljavaju.
Govoreći o tipu prebrižnih roditelja, Boris Cirilnik (2010) posebno naglašava dve opozitne situacije. U jednoj, roditelji lišavaju dete pažnje i tako mu oduzimaju osnovu sigurnosti koja mu treba da bi moglo da voli i da uči. Kada roditelji, naprotiv, “okruže dete sa toliko ljubavi da ga naprosto bace u emotivni zatvor, oni stvaraju siromašno senzorno stanje, čime dete veoma slabi. Svako odvajanje se tada doživljava kao preteći gubitak” (str. 36).
Nikada nije suvišno podsetiti da ovi roditelji osećaju i postupaju na opisane načine zato što istinski osećaju tako, zato što ne mogu drukčije; njihova osećanja, takva kava su, jesu istinita, autentična, i više nego bilo ko drugi, sami su njihovi robovi, najčešće nesposobni da ih se oslobode, čak i kada su svesni da su preterani, nerealni. Nije lako živeti pod pritiskom stalnog straha za nekog bliskog kome se svesno želi sve najbolje, a koga strah koji potiče iz zaboravljenih, potisnutih ličnih iskustava, dalekog detinjstva i proteklih godina, dovodi stalno u po život opasne situacije.
Okovano stalno prisutnim roditeljskim strahom, dosta čitljivom agresijom koja iz njih probija, dete može ili u svojoj bespomoćnosti, pasivno i zavisno, da se pribije uz, koliko štitećeg, toliko i zastrašujućeg roditelja i ostane njegova senka u njegovoj senci, ili pak, da poslednjim snagama i naporima, drastično, agresivno pokuša da se isčupa iz nepodnošljive situacije.
Drugu krajnost predstavljaju pretolerantni roditelji. To su roditelji koji kao da imaju isuviše poverenja u svoje dete, njegove snage i prepuštaju mu da sve radi kako i kada želi, bez kontrole, bez nadzora, bez ikakvih ograničenja i zabrana, uz objašnjenja da „uvek ima vremena“, „nikad nije kasno da se nauči“, „znaće kada dođe vreme“, „neka se nauživa dok je malo“, itd.
Prepuštajući sve samom detetu, ne usmeravajući ga, ne stavljajući mu ograničenja i ne učeći ga u datoj sredini uobičajenim oblicima ponašanja, uskraćuju mu mogućnost da na pravi način, u pravo vreme, uči prave stvari. Neke zabrane, naime, dete na uzrastu od dve ili tri godine (na primer, navikavanje na čistoću, način ponašanja za stolom, osnove komuniciranja sa ljudima), sasvim spontano i lako uči , dok će godinu, dve kasnije iste stvari predstavljati teškoću.
Ostavljeno samo sebi, bez podsticaja i konstruktivne podrške roditelja da ovladava nekim aktivnostima, dete se oseća izgubljeno i često gubi početnu, spontanu motivaciju za učenje; izgubljeno je i ne zna kuda, kako i šta od svega što ga okružuje i sa čime se sreće da odabere, upozna, učini. Ovi roditelji, naizgled puni poverenja u spontane, prirodne sposobnosti deteta da „samo kada dođe pravo vreme“ ovlada nekim stvarima, naizgled sasvim „oslobođeni“ svih strahova za detetov razvoj i moguće opasnosti, dovode ga u situaciju da okruženo mnoštvom novih, nepoznatih stvari i situacija, postane zbunjeno, ispunjeno strahom, jer ne zna kako i šta da započne sa njima, niti kuda i kome da se obrate i za podršku i pomoć.
Između ove dve krajnosti u roditeljskim stavovima postoje, naravno, razne druge mogućnosti i prelazi u koje se ovde ne bismo upuštale. Ipak, čini se važnim samo pomenuti i jedan tip specifičnog majčinskog ponašanja (koje, nekako, najčešće izmiče posebnoj pažnji kliničara), koje uslovno možemo nazvati majkom koja je kao senka. Radi se o nesigurnoj, anksioznoj osobi koja kraj sopstvene majke ne može prići detetu koje je rodila. Ona ostaje kraj deteta, ali nije prava majka, nje ima i nema. U odnosu sa dominirajućom bakom, ona je ništa, bez samopouzdanja, bez osećanja vlastite vrednosti, nesposobna da se izbori za vlastito mesto kraj deteta, a često i kraj muža. Da li je taj tip majki baš toliko redak?
Ograničenja, zabrane i konstruktivna uloga strahova u razvoju dece
Za normalan psihosocijalni razvoj deteta, isto koliko i ljubav roditelja, značajno mesto zauzima i dobro uvremenjeno stavljanje ograničenja i zabrana, a neki strahovi u ovom procesu igraju sasvim određenu ulogu. Govorimo o korisnoj, konstruktivnoj ulozi straha u životu deteta.
Strah, naime, kao reakcija na realnu opasnost po život, po fizički i psihički integritet, jeste jedna od osnovnih čovekovih emocija. Međutim, osim početne, negeneralizovane reakcije straha, najvećem broju strahova dete se tek kroz život uči. A uče ga, pre svega, roditelji. Čega će i kako i koliko da se boji, najvećim delom zavisi upravo od njih, njihovih reči, postupaka, ponašanja. I potrebno i korisno je naučiti dete da je, na primer, opasno gutati pilule koje nađe u kući, pretrčavati ulicu itd. Znači, učiti ga da se boji realno opasnih stvari, realno opasnih situacija, da bi sebe umelo na pravi, odgovarajući način zaštititi i kada je samo, bez zaštite odrasle osobe. Ovo su potrebni, korisni strahovi, koji štite dete.
Roditelji, međutim, dosta često podstiču, sami izazivaju neke vrste strahova iz bar dva veoma različita, ali na neki način, podjednako „uspešna“ razloga. U prvom slučaju čine to nesvesno, o čemu je posredno već bilo reči, zbog toga što i sami nose neke nerešene i neprevaziđene strahove u sebi. Ima, tako, majki koje iz večeri u veče malom detetu pred spavanje ponavljaju da nema čega da se boji, jer mrak nije strašan, jer baba-roga ne postoji, ali pri tome po nekoliko puta ulazi u sobu, pali ili stalno ostavlja svetlo, proverava da li dete spava, da li „ravnomerno diše“, da li mu je dobro, da li ima sve što mu treba, itd. Na ovaj način će, bez sumnje, uneti u dete nemir, praktično ga „podsetiti“ čega bi sve moglo da se plaši, preneti na njega, ustvari, svoja strahovanja i strahove i izazvati teškoće sa uspavljivanjem ili, pak, nemiran san. Uznemireno dete, za koga zaspati znači i odvojiti se od mame, koja štiti od tih strašnih stvari, može zahtevati da ona dugo sedi pored njega, drži ga za ruku, ili obuče pižamu i garantuje mu svojim takvim prisustvom da će i kada zaspi biti pored njega i štititi ga (a to može, isto tako, da bude i otac).
Majka koja se pri svakoj detetovoj prehladi ili manjoj temperaturi boji – i pri tome taj strah vidno ispoljava – od raznih zaraza, opasnih bolesti, teških „posledica bolesti“, koja konsultuje brojne prijatelje, lekare, koja krišom, „da dete ne čuje“ (a ono po pravilu čuje i razume), prepričava dramatične slučajeve u kojim je bolest “isto tako naivno počela pa se razvila u ko zna šta opasno”, preneće bez ikakve sumnje ovaj strah na svoje dete. U svakoj idućoj situaciji ono će biti isprepadano da je u velikoj, možda životnoj opasnosti. Postaće prebrižno za svoje zdravlje, ali može postati i žrtvom intenzivnog straha za zdravlje roditelja, na koji se logično nadovezuje strah od toga da će ih izgubiti i biti ostavljeno samo. Moguće je da zbog ovakvih misli ima osećanje krivice, što još više pojačava stanje napetosti u kome se, pod pritiskom primarnog straha, i onako već nalazi.
Čak i na znatno starijem uzrastu, prebrižna, zaplašena majka može, na primer, da bude u stalnom strahu za ishod trudnoće svoje već odrasle ćerke. Zasipajući je brigom, opomenama, neumerenom pažnjom ispunjenim strahom za njeno zdravlje i zdravlje budućeg deteta, pokrenuće u svojoj ćerci razmišljanja i strepnje, čak i strahove. Njih ćerka možda uopšte ne bi imala, ili ne u tolikoj meri, da iz dana u dan, tokom svih meseci trudnoće, nije pod pritiskom opterećujuće brižnosti svoje majke.
Strah kao sredstvo vaspitanja i iznuđivanja poslušnosti
Postoje i neki drugi vidovi strahova koje neki roditelji sasvim svesno, neštedimice koriste. To je strah kao sredstvo vaspitanja i iznuđivanja poslušnosti, znači, strah koji roditelji svesno i planski „primenjuju“ u cilju postizanja poslušnosti. Lepeza ovih „taktika“ je stvarno nepregledna, pa ćemo navesti samo najčešće, one koji su po pravilu „najuspešniji“, a koje roditelji sa nepogrešivom intuicijom iz generacije u generaciju koriste.
Vrlo je uobičajeno da u slučaju neposlušnosti bilo koje vrste roditelj kaže: „Ako nisi dobar – neću te voleti“, „Odneću te ciganima“, „Ostaviću te“, „Daću te u dom“, „Razboleću se“, „Umreću ti“…
Roditelji ne mogu ni pretpostaviti koliko ovakve naizgled „bezazlene“ pretnje, za koje će spremno kazati da nisu njima ništa ozbiljno mislili, mogu imati ozbiljne i dalekosežne posledice na detetov duševni razvoj. Ima situacija da dete u slučaju bolesti roditelja, a niko ga ne može razuveriti da ono nije neposredni uzrok bolesti, možda smrti, uz sasvim logično teško osećanje krivice, ima potrebu da bude kažnjeno, koju manje ili više svesno može da traži na razne načine. Isto tako, dete može trajno da bude u dubokoj sumnji i strahu da ga otac ili majka (tj. onaj roditelj koji pribegava spomenutom tipu iznuđivanja poslušnosti) doista voli i da mu stvori nesigurnost u ljubav za ceo život.
Isto tako, sasvim je neadekvatno dete plašiti, opet u cilju iznuđivanja poslušnosti, injekcijama, lekarom, bolnicom… Roditelji, naime, pri ovakvim zastrašivanjima sasvim zaboravljaju koliko će im u situacijama kada se dete stvarno razboli biti teško da ga razuvere, da ga oslobode straha od injekcija, od lekara, govoreći mu da „injekcija ne boli“, da „čika doktor nije strašan“, da mu „želi samo dobro“.
I dečji strah od sopstvene bolesti, kao i strah da saopše roditelju da mu nije dobro, može biti uslovljen na sličan način, pretnjama tipa: „Ako me ne slušaš, razbolećeš se“, ”Ako ne obučeš džemper, dobićeš zapaljenje pluća“, „Ako juriš, slomićeš nogu“, „Ako padneš, dobićeš potres mozga“, itd.
Ovo ne znači da upozorenja ne treba stavljati, ali u pravo vreme i na odgovarajući način. Sigurno je, međutim, da spomenuta zastrašivanja ne treba koristiti kao sredstvo vaspitanja, jer se to veoma brzo, po pravilu u kritičnim situacijama, vraća svojom negativnom stranom.
Poslušnost zasnovana na strahu sa jedne strane je samo prividna, odvija se pod spoljašnjim pritiskom, opterećenjem, ali nije suštinska, nije spontana, nije sastavni, usvojeni deo detetove ličnosti. Iz takve „poslušnosti“ može se razviti niz nepoželjnih crta ličnosti koje mogu detetu bitno da smetaju na više načina u njegovom psihosocijalnom razvoju. Zvuči paradoksalno, ali sa jedne strane to može biti povučena, preterano poslušna, veoma nesigurna i zavisna ličnost, a sa druge, pak, ličnost sa vidnim burnim ispoljavanjem agresije prema roditeljima i sredini uopšte, i to u raznim vidovima.
Roditeljski strahovi i uzrast deteta
Razmišljajući o strahovima roditelja vezanim za dete moramo poći od onih strahova koji se javljaju još pre nego što je dete rođeno – od strahova za vreme trudnoće. Naime, još u periodu očekivanja dolaska deteta u porodicu, dobar deo budućih majki nosi u sebi elementarni strah „da li će dete biti normalno?“ Ovaj strah je danas (manje ili više opravdano) još više potenciran zahvaljujući bogatstvu raznovrsnog načina informisanja javnosti o tome šta sve može oštetiti plod. Ovo se odnosi na prvom mestu na određene lekove, infekcije i sl, zbog kojih „čitav niz opasnosti preti još nerođenom detetu“.
Posebnu vrstu straha u periodu trudnoće predstavlja (pogotovu za one majke koje su već iskusile spontani prekid trudnoće) strah da li će se željena trudnoća dovesti do kraja i porođaj obavi na vreme. Nekada ograničenja koja lekar koji vodi trudnoću preoštro stavlja, mogu dovesti kod već zaplašene i nesigurne trudnice do stalno prisutnog straha da će se detetu „nešto“ dogoditi.
Treba pomenuti i strahove iz ovog perioda koji nisu vezani direktno za dete već za moguće posledice koje nosi i ostavlja trudnoća – pre svega izmenjen fizički izgled žene, koji može dosta teško da pada pojedinim ženama jer usled toga gube, za njih tako neophodno osećanje sigurnosti. Posledica ovog mogu biti strahovi od sopstvene manje fizičke, odnosno seksualne privlačnosti, u vezi sa tim – strahovi od neverstva bračnog partnera, što može ići do straha od gubitka ljubavi, odnosno samog partnera. Ovakvo stanje može pogotovu da potencira (svesno ili nesvesno) neželjena trudnoća, te dovesti do ozbiljnijih poremećaja bračnih odnosa.
Trudnoća, kao, uostalom, i materinstvo koje sledi, jeste specifičan bio-fizio-psihološki period života žene po mnogo čemu specifičan i kao takav nosi, sasvim normalno, čitav niz „iskušenja“ i strahovanja, koje ne treba shvatiti kao nešto „izuzetno“ ili „nenormalno“ (osim u slučajevima potenciranog, prekomernog straha koji bitno smeta i parališe ženu u njenom normalnom svakodnevnom životu). Trudnoća, naprotiv, upravo kao specifičan period u životu svake žene, nosi sa sobom dalji potencijal za sazrevanje ličnosti žene, buduće majke, koji će biti utoliko uspešniji ukoliko je njen prethodni razvoj u okviru njene porodice bio više zadovoljavajući i ukoliko ima potpuniju, zreliju podršku svog bračnog partnera (Brazelton et al., 2002).
Porođaj, vremenski neuporedivo kraći, ograničeniji u odnosu na mesece trudnoće, znatno je snažniji i dramatičniji po intenzitetu zbivanja i doživljavanja, pa može nositi sa sobom značajnije, intenzivnije strahove. To su strahovi koji se kreću od straha od ugušenja deteta, do straha po sopstveni život. Naravno, tu su i već postojeći strahovi od detetove moguće nenormalnosti (fizičke i psihičke), moguće povrede za vreme trudnoće, itd. Najzad, tu je i strah od bola koji porođaj donosi.
Kao što vidimo, u porođaj se „slivaju“ već manje ili više zastupljeni, doživljeni strahovi iz periodu trudnoće, da bi u njemu doživeli svoju kulminaciju. U većini slučajeva ovo su strahovi koji se javljaju povremeno i umerenog su intenziteta i pri tome ne ometaju u većoj meri normalno odvijanje porođaja, koji je trenutkom rođenja deteta najčešće propraćen intenzivnim doživljajem sreće i trenutnim prestankom objektivno doživljenog bola i strahova.
Svi ovi strahovi mogu, međutim, biti preterano izaženi ako su roditelji, posebno majka, već doživeli određena neprijatna i teška iskustva sa prethodnom trudnoćom ili porođajem, bilo usled oštećenja ploda tokom trudnoće, usled porođajnih trauma i sl. Isto tako, ako su posle rođenja prvog detata potvrđeni nasledni faktori, strahovi u vezi „normalnosti“ sledećeg deteta biće još izraženiji. Ma kako razumljivi, ovi strahovi imaju, na sreću, svoje opravdanje samo u manjini slučajeva. Ipak, važno je pomenuti da se, između ostalog, u fantazijama majke u trudnoći javlja čežnja za rađanjem zdravog, savršenog deteta, ali ponekad i strah od oštećenog deteta (Vidović, 2000). Iracionalna aksioznost česta je u prvoj trudnoći ili kod osoba koje su već imale negativna iskustva. Nesvesni strahovi često se javljaju i u snovima. Oni su objašnjivi u svetlu opšte poznatih činjenica da se u trudnoći i porođaju reaktiviraju najdublja sećanja na odnose sa sopstvenom majkom, u kojima se ponekad nađu i stare fantazije, agresivnost, ljubomora i zavist prema majci i njenim bebama.
Verovatno je da uvek postoji neka razlika između majčinih želja i njihovih ostvarenja u samom detetu, a prorada te razlike ostaje razvojni zadatak majčinstva neophodan za uspostavljanje zdravog odnosa majka – dete.Međutim, ako je razlika suviše velika, kao što se dešava kod rođenja defektnog deteta, ili kad su majčina očekivanja suviše daleko od stvarnosti, može nastati ozbiljna trauma. U fantazijama majke slika očekivanog deteta stvara se od predstava i objekata ljubavi (majke, muža, oca ili braće). U samoj trudnoći se stalno ponavljaju osnovni konflikti i identifikacije buduće majke s njenom majkom. Ozbiljan udarac i iskušenje za svaku porodicu predstavlja rađanje oštećenog deteta. Reakcija majke zavisiće ne samo od prirode, oblika i stepena oštećenja deteta, već i od njenog ličnog životnog iskustva i ranijih konflikata.
Razočaranje, bespomoćnost i neuspeh u svojoj ženskoj ulozi, ali pre svega rođenje defektnog deteta, za majku predstavlja gubitak njenog željenog, očekivanog, savršenog deteta, naglašavaju Solnit i Stark (1961).. Majka mora proći proces tugovanja zbog gubitka zdravog deteta. Tek joj tugovanje može omogućiti da izađe iz početnog stanja obamrlosti i neverice, i tokom tog procesa postepeno se smanjuje želja za idealnim detetom. Rođenje deformisanog deteta za majku se može razumeti i kao vid narcističke povrede, u nesvesnom takvo dete može predstavljati njen oštećeni doživljaj selfa.
Pomenimo i prve mesece materinstva, posebno kod prvorotki, kao period učestalijeg prisustva različitih strahovanja vezanih za „napredovanje bebe“, telesnu težinu, san, apetit, itd. I ne samo u tom periodu, naizgled beznačajna, ova strahovanja mogu, ako su jako izražena i ako dovoljno dugo traju, biti osnova za pojavu i produbljivanje poremećaja apetita ili sna kod dece. U ovakvim situacijama roditelj u svojim nastojanjima, s jedne strane, postaje još uporniji, a sa druge, naizgled bezrazložno, netrpeljiv ili otvoreno agresivan, tim pre što je dete pod pritiskom još manje u stanju da zadovolji roditeljska očekivanja i što se ovo „izneveravanje“ odigrava upravo na „terenu“ (hrana, san, ponašanje) na kome je roditelj najosetljiviji (često zbog svojih nerešenih problema vezanih za tu oblast života).
Kada su u pitanju majke, spomenuti strahovi u velikoj meri zavise od ženinih prethodnih ličnih i porodičnih iskustava, odnosno od njene opšte psihičke spremnosti da podnosi fizički bol, odnosno iznese trudnoću i sam porođaj, i veoma su individualno uslovljeni. Zato je verovatnije da će žene koje su bile podložne brojnim strahovima za vreme trudnoće i tokom prođaja i u svom materinstvu, kada se dete rodi, biti takođe u većoj meri „žrtvama“ strahova koje će u raznim situacijama i na razne načine „ugrađivati“ u način nege deteta, u svoje načine ispoljavanja ljubavi i strahova i „prenositi“ ih na svoje dete.
U kontekstu sagledavanja različitih roditeljskih strahova vezanih za pojedine razvojne faze deteta, izdvojile bismo i period polaska u školu. On u pojedinim roditeljima može buditi novu vrstu strahova koji su vezani za njihove često nerealne, neadekvatne ambicije, bilo da su ih u životu ostvarili, bilo da nisu. Za većinu roditelja je detetov uspeh u školi važan, jer on predstavlja ostvarenje ili neostvarenje pre svega njegovih, roditeljskih očekivanja. Ako je, naime, roditelj bio i sam uspešan na ovom planu, očekuje kao sasvim normalno da to bude i njegovo dete. Ukoliko sam, iz bilo kojih razloga, nije bio uspešan, odnosno nije postigao željeni uspeh ili nivo obrazovanja, tada očekuje i insistira na tome da to „nadoknadi“ njegovo dete, tj.on preko svog deteta. Pri tome se neretko previđaju detetove realne sposobnosti, odnosno mogućnosti za ostvarivanje navedenih očekivanja. Što je roditeljska ambicija u vezi sa detetovim uspehom veća i nerealnija, odnosno strah od neuspeha izraženiji, to je verovatnije da će učiniti niz pogrešnih vaspitnih postupaka koji će imati upravo suprotan efekat od predviđenog i željenog.
Uspeh u školi postaje u ovakvim slučajevima glavno i vrhovno merilo opšte detetove uspešnosti, razlog za pohvalu i kaznu, za zadovoljstvo i nezadovoljstvo, praktično jedini kriterijum vrednovanja deteta.
Pod ovakvim stalnim pritiskom u vezi sa školskim uspehom dete može postati izrazito nesigurno jer možda nema odgovarajuće ni sposobnosti ni motivaciju, pa nije u mogućnosti da zadovolji roditeljska očekivanja. Zbog otpora prema školi, odnosno prema zahtevajućim i pritišćućim roditeljima, nije u stanju da dovoljno uspešno koristi svoje inače dobre sposobnosti. Kod deteta se može razviti i takav strah od ambicioznog roditelja da se ne usuđuje zbog straha od prekora, kazne, možda poniženja, da mu pokaže slabu ocenu koja ne mora da bude objektivno slaba (jedinica), već slaba u sistemu roditeljskog vrednovanja uspeha koji je veoma relativan (na primer, trojka, četvorka). Ova vrsta straha može dovesti do falsifikovanja ocene, knjižice, pa u najtežim slučajevima i do (pokušaja) samoubistva.
Međutim, poistovećujući se sa roditeljskim ambicijama, dete može i samo da razvije preterane ambicije koje zadovoljavaju roditeljske i da se kroz izuzetan uspeh oslobađa od svog, odnosno roditeljskog straha od neuspeha. Zadovoljavajući roditeljske potrebe ono im, upravo zato što preko njega cene njegove vrednosti, neprestano dokazuje da ih voli, manje ili više svesno da je uspeh zalog za njihovu ljubav.
Jedna od osnovnih stvari u ovakvim slučajevima jeste činjenica da roditelji previđaju individualne sposobnosti i sklonosti svoga deteta, odnosno da ono što od njega očekuju jeste, ustvari, da se svojim uspehom u školi dete uklopi u njihova viđenja i očekivanja od njega, odnosno da zadovolji na prvom mestu njihove ambicije.
