Zamak od peska – Virtuelna realnost je otvorila nove psihološke prostore za veoma složene socijalne interakcije i emocionalne razmene. Zaljubljivanje preko interneta i sajberseks su sve više deo iskustva ne samo tzv. internet adolescenata, već i osoba vrlo različitog uzrasnog doba. Za pojedinca se može reći da je u virtuelnom prostoru svuda i negde i nigde, ali gotovo nikada on ne doživljava da je ovde.
U tom kontekstu, generalno govoreći, internet može predstavljati jedinstveno okruženje za razvoj partnerskih odnosa – okruženje u kome se odvija komunikacija koja je veoma intimna, ali u kome je u isto vreme veoma lako održati osećanje da posedujemo lični prostor koji ne moramo da podelimo ni sa kim.
Počnimo od prvih koraka u stvaranju emocionalne veze. Tokom uspostavljanja emocionalnih internet odnosa postoji sled događaja koji se donekle razlikuje od istog procesa u aktuelnom životu. Naime, mladi, ali i odrasli, najčešće započinju upoznavanje u internetskim pričaonicama, preko Facebook-a, Twiter-a i sličnih društvenih mreža. To može biti i uključivanje u različite interaktivne igre sa više učesnika istovremeno. Kod nešto starijih to mogu biti stručni, diskusioni forumi ili posebni sajtovi namenjeni upoznavanju osoba koje tragaju za romantičnim vezama.
Jasno je da uspostavljanje emocionalne internetske relacije počinje van svakog životnog prostorno-vremenskog konteksta. Postojeći sajtovi za upoznavanje ovu činjenicu kompenzuju nudeći ili zahtevajući od učesnika uobičajene informacije, koje inače želimo da saznamo o osobi koju smo tek upoznali. Važno je bar naslutiti kakvi su životni stavovi i ciljevi te osobe, interesovanja, ukusi. Nalazi pojedinih istraživanja ukazuju da suprotno od izreke da se „suprotnosti privlače“, većina ljudi traži osobe slične sebi. Internetsko upoznavanje pruža mogućnost da se sretnu ljudi koji odgovaraju bar zamišljenoj predstavi o osobi sa kojom je moguće ostvariti vezu.
Bez obzira na to što među osobama realno postoji velika fizička distanca, komunikacija je, na neki način, neposredna, direktna. Vremenom, ukoliko se partneri učine dovoljno interesantni jedno drugom, njihove teme za razgovor postaju ličnije, intimnije, što ponekad vodi razvijanju snažne povezanosti i bliskosti. Često se, u takvim slučajevima, osobe upoznaju i uživo, a neretko se ovakvi odnosi produžuju i prerastaju u realne veze koje ne zahtevaju dalji internetski kontakt. Na samim počecima internetske ere pretpostavljalo se da je ekstenzivna upotreba interneta, pa i stvaranje emocionalnih relacija, prisutnija kod nesigurnih, socijalno izolovnih mladih osoba. Kasnija istraživanja uglavnom su opovrgla takve tvrdnje.
Tipično za virtuelne veze, u poređenju sa stvarnim, je da se bliskost uspostavlja relativno brzo. Anonimnost čini granice zasnovane na socijalnim normama manje striktnim, osećaj vulnerabilnosti je ublažen i stoga je olakšano otkrivanje vrlo ličnih doživljavanja i osećanja.
To podseća na poznati fenomen „stranca u vozu“. Treba, ipak, imati u vidu da ovakav tempo utiče na stabilnost virtuelnih veza, budući da im nedostaju pojedini aspekti poverenja i povezanosti među partnerma koji se mogu razviti tek nakon određenog vremena. Istaknuta autorka iz uve oblasti J. Suler (2004) napominje da se usled anonimnosti sajber prostora koji oslobađa fantaziju i imaginaciju, osobi može „učiniti“ da je pronašla ono za čim žudi. To, naravno, ne isključuje mogućnost razvoja i nekih dubljih emocionalnih relacija. Osobe sa takvim ljubavnim iskustvima saopštavaju da postoji mnogo neposredniji kontakt sa mislima i osećanjima druge osobe kada nisu omeđeni fizičkim prisustvom.
Može se pretpostaviti da će se osoba u nekim slučajevima pre zaljubiti u nekog preko interneta, nego da je istu osobu upoznala u realnosti. Izvestan broj ljudi smatra da svoje misli i osećanja mogu najbolje izraziti kroz pisani tekst – čini se da su u izvesnoj prednosti verovatno daroviti realizovani ili potencijalni pisci, što bi bilo zanimljivo istražiti. Obično se govori o dezinhibirajućem efektu internet komunikacije, odnosno katkad se kažu otvoreno i slobodno stvari o kojima se ne bi, inače, govorilo. Osoba može sama da odabere koje će informacije pružiti, kada će to i na koji način učiniti, čega nema u realnim interakcijama.
Moguće je i eksperimentisati kreiranjem novih, drugačijih identiteta, što je značajno u adolescentskom uzrastu tokom oblikovanja identiteta. Jedna od prednosti interneta može biti i to što je najčešće irelevantno kog pola i rase je osoba, da li je privlačna ili ne. Ne retko su to ulepšane fotografije ili čak one koje pripadaju nekim drugim osobama.
Pri tom, znamo da je fizički izgled često prva i osnovna informacija o nekome i igra ključnu ulogu u formiranju prve impresije. Želim, takođe, da naglasim da je neosporna činjenica da neke osobe nemaju dovoljno mogućnosti, ponekad ni kapaciteta, da razviju adekvatne, bliske relacije sa druima u stvarnom životu (ne samo u adolescenciji), najčešće usled inhibicija, nesigurnosti, neiskustva. Prostorna distanca prisutna u virtuelnoj relaciji ponekad može ublažiti bojazni različite prirode i dati dovoljno prostora za obradu emocionalnih iskustava.
Virtuelne ljubavne relacije su veoma pogodne za pokretanje procesa mnogobrojnih projekcija i idealizacije, jer se mnogo toga, posebno na početku, odvija putem pisanog teksta, muzičke preferencije ali izostaju mirisi ili dodiri – sve ono skupa ili pojedinačno što čini da se u realnosti zaljubimo u jednom trenutku. Zaljubiti se samo preko pisanih reči i, eventualno fotografije, nije stvarno istinski novo, mada se radi o novoj tehnologiji.
Poneke osobe, sada već u poznim godinama, verovatno se katkad prisećaju nekadašnje ljubavne romanse iz mladosti koja se hranila i razvijala, ponekad godinama, samo putem pisama, pramička kose u medaljonu, u nekim slučajevima bez prethodnog direktnog kontakta, samo iz priča… Rekli bismo, prava romantična ljubav! Da li internet romanse mladih podsećaju konceptualno jednim delom na to? Da li to znači da nije savim tačna tvrdnja da mlade generacije potpuno odbacuju romantičnu ljubav? Smatram da je važno tragati za tim odgovorima.
Poznato je da zaljubljenost vremenom slabi zato što međusobno upoznavanje dovodi do realnijeg sagledavanja druge osobe. Želim da naglasim da primamljivost ljubavnih i seksualnih fantazija koje se odnose na nekog nepoznatog i tajanstvenog stranca na internetu nije samo u tome što pruža mogućnost istraživanja onog što je možda zabranjeno i nesigurno, već i zbog toga što se to odvija u bezbednijem ambijentu od onoga koji pružaju stvarne veze.
Obično se smatra da seksualne fantazije odaju ono što neko želi zaista da učini, ali, neki postupci mogu biti uzbudljivi kao fantazije, da bi nam kao stvarni postupci izazivali verovatno nelagodnost ili odvratnost. Neki autori iz ove oblasti smatraju da pornografija često budi bezbedno uzbuđenje upravo zato što se dešava van stvarnih veza.
Navela bih i istraživanje Elison i sar. (2006) o načinima na koje sebe predstavljaju osobe koje učestvuju u virtuelnim ljubavnim susretima. Pokazalo se da postoji tendencija kreiranja profila ličnosti koji reflektuje idealizovani self (ja) ili iznošenje pozitivnih osobina koje osoba teži da razvije kod sebe. Zanimljivo je da postoji svesni uvid u tu strategiju i da se takva komunikacija ne doživljava kao neiskrena. Po mišljenju autora istraživanja, za neke osobe kreiranje takvog virtuelnog profila ličnosti može predstavljati podstrek procesu ličnog razvoja i prevazilaženju jaza između aktuelnog i idealnog selfa.
IPAK…
Tokom bliskih, intimnih veza mi vidimo, čujemo, dodirujemo, čak i „probamo“ voljeno biće, osećamo i pamtimo ukus i miris drugog. Jedan od supstituta fizičkog prisustva na internetu, prilično nedostatan, jesu apstraktne reprezentacije u vidu smajlija, zagrljaja, stikera i sl. Nesumnjivo su neke važne komponente privlačnosti van moći kompjuterskog sistema. Između ostalog, eksperimenti koji se bave feromonskom kompatibilnošću partnera pokazuju da se preferiraju osobe koje mirišu na određeni način, verovatno zbog toga što poseduju genotip koji ih čine poželjnijim partnerom. Sadašnja tehnologija još uvek nije u stanju ta taj domen privlačnosti uključi.
Nedostatak fizičkog prisustva verovatno je i jedan od razloga zbog čega osobe koje se zaljube preko interneta najčešće osećaju potrebu i da se sretnu. Vi ne možete da zagrlite svog voljenog preko interneta. I dešava se da, kada se konačno sretnu dvoje bliskih ljudi, vraćanje na pređašnji internet kontakt može biti u najmanju ruku nedostatno, bledo.
Na kraju, neosporno je da u virtuelnoj realnosti u kojoj se rađaju emocionalne relacije izostaje kontekst realnosti, što je suštinski različito od veza u stvarnom životu. I pored toga, rekla bih da je stvaranje partnerskih relacija na virtuelni način prirodni ishod istorijskog i tehnološkog okruženja. Nova tehnologija ne nudi ništa posebno novo – samo predstavlja, u istoriji socijalnih interakcija, novi način uspostavljanja bliskosti.
U nekim slučajevima internet jednostavno pruža mogućnost da osobe sretnu jedna drugu i olakšava da ljudi kompatibilnih intereovanja i obeležja ličnosti budu u kontaktu. Internet romansa, koja ponekad može biti čak i alternativa bračnim odnosima, svakako u izvesnoj meri menja dosadašnja shvatanja i razumevanja uspostavljanja romantičnih relacija. Kako tvrdi Suler (2003), mi ćemo verovatno u budućnosti imati prijatelje, kolege i ljubavne partnere koje smo upoznali u stvarnom životu, one koje znamo samo preko interneta i one koje znamo iz oba sveta, virtuelnog i aktuelnog.
