Šta je imaginarni prijatelj kod dece, znak patologije ili kreativnog razvoja? Katkad, tokom neponovljivo burne avanture detetovog otkrivanja sebe i sveta u koji ulazi, kod jednog broja dece javlja se imaginarni prijatelj. Ovaj fenomen odnosi se na izmišljanje raznih likova sa kojima se druženje i svi interpersonalni odnosi odvijaju u detetovoj mašti.
Podsećam da već u drugoj godini deca počinju da oponašaju odrasle u pojedinim radnjama i prosto neočekivano brzo dete postaje sposobno da zamišlja igračke, predmete, osobe. U tom periodu javljaju se i prve igre pretvaranja. Na ovom ranom uzrastu očito deca stupaju u carstvo simboličnih aktivnosti. Imaginarni prijatelj predstavlja samo jednu od raznolikih formi veoma bogate imaginarne produkcije dece tokom odrastanja.
“Imao sam tri druga kada sam bio mali. Bio je to Super heroj koji se bori protiv veštica, zatim Super tigar koji me je spasio od mnogih stvari, zatim mala beba zmaj, koja se zove Agumon: „Bio je narandžaste boje, imao je jake zube, jake kandže, dugačak rep. Mogao je da skoči visoko uvis, da pravi razne pokrete. Družili smo se kada smo bili sami, jer ja nisam nikome rekao da imam nevidljivog prijatelja. Učio me je kako da skačem“. (dečak, 9 godina)
„Ja nisam imala sa kim da se igram i bila sam usamljena i onda sam rešila da dobijem svog prijatelja, ali nisam mogla nisakim da se upoznam i onda sam rešila da imam nevidljivog prijatelja“. (devojčica, 10 godina)
Dugo se o imaginarnom prijatelju u pshološkoj javnosti govorilo u negativnom kontekstu u smislu povezivanja sa psihopatologijom, odnosno psihološkim poremećajima. Ova specifična relacija deteta sa drugim, koji nije deo sveta realnosti, uglavnom je izazvala malo pažnje teoretičara i istraživača sve do kraja devetnaestog veka, a tek poslednjih par dekada javlja se znatno veći broj istraživanja iz ove oblasti.
Iz pozicije roditelja, pojava imaginarnog prijatelja može pobuditi različite reakcije i osećanja. Roditelji mogu ispoljiti izvesnu bojazan da sa njihovim detetom možda nije na emocionalnom planu sve u redu ili, pak, može biti naznaka da se jednostavno radi o veoma maštovitom, kreativnom detetu koje traga za drugačijim ispoljavanjem bogatog unutrašnjeg doživljavanja. Zašto se imaginarni prijatelj “uselio” baš u njihovu porodicu? Zbog čega, ne tako retko, dete to taji od roditelja, braće i sestara, vršnjaka? Šta se zbiva sa imaginarnim prijajateljem tokom odrastanja? Prosto nestaje? Umire? Transformiše se u nešto drugo, primereno razvojnim zadacima različitog životnog doba ili nove tehnologije? Pokušaću da dam odgovor na bar neka pitanja koji se tiču, uverena sam, čudesnog sveta detinjstva koji nije jednostavno do kraja spoznati.
Pregled literature iz ove oblasti ukazuje da se najčešće imaginarnarni prijatelj javlja kod dece u rasponu od 12 do 31%, mada pojedina istraživanja govore da je čak 65% sedmogodišnjaka imalo imaginarnog prijatelja u nekom prethodnom periodu. Pretežno se javlja od 2 godine i 6 meseci do 9 godina, ali je najveća učestalost između 2 godine i 6 meseci i 3 godine i 6 meseci. Devojčice pre sedme godine češće od dečaka imaju imaginarnog prijatelja. Na osnovu jednog broja istraživanja, više od 57% imaginarnih prijatelja školske dece je u obliku ljudi, a 41% su životinje.
Nekada istovremeno može postojati više zamišljenih prijatelja, a nekada jedan može biti zamenjen drugim. Broj može varirati od jednog do, čak, trinaest. U zavisnosti od potreba dece, on će biti stariji ili mlađi. Deca koja su ostala bez jednog roditelja, na primer, mogu stvoriti starijeg imaginarnog prijatelja, koji će na neki način kompenzovati taj gubitak. Ili, jedinci mogu imati mlađe imaginarne prijatelje, koji bi pretstavljali brata ili sestru, koje mogu da paze i sa kojima bi mogli da se igraju. Zanimljivo je da je kod dečaka on češće istog pola, dok devojčice kreiraju prijatelje koje mogu negovati i oni su najčešće suprotnog pola. Dečaci uglavnom stvaraju imaginarne prijatelje koji su kompetentniji u mnogim aspektima od samog deteta. Ti često neustrašivi prijatelji u stanju su da “čine” stvari za koje dečak još uvek nije potpuno spreman.
Zašto deca stvaraju imaginarnog prijatelja i čemu on služi?
Funkcije koje imaginarni prijatelji mogu imati u dečjem emocionalnom razvoju su raznolike. Nesporno je da različite imaginarne igre imaju ključnu ulogu u dečjem periodu. Jedna od prednosti zamišljenog druga, kako navode deca, jeste u tome što je sa njim moguće činiti drugačije stvari nego sa realnim osobama. Igranje sa njim pruža novo iskustvo u socijalnoj sferi i na neki način priprema dete za složene interakcije sa drugima.
„Sa njom sam delila tajne, igrale smo razne igre, uživale smo, pomagala mi je da se razveselim, pomagala mi je oko nekog zadatka. Ona sama dođe, ja zamislim da je ona tu i onda ona odmah dođe, kao da zna da mi je potrebna. Kada nemam sa kim da se igram, kada sam uvređena, ona dođe, pa me oraspoloži, pa onda možemo zajedno da se igramo. To je bila jedna devojčica, malo starija od mene. Dala sam joj nadimak Maca. Bila je viša od mene, imala je dugačku kosu“ (devojčica, 9 god.)
Prvorođena deca i jedinci češće stvaraju imaginarne prijatelje pretežno zbog toga što u kućnom okruženju imaju manje prilika za uspostavljanje bliskih kontakta sa vršnjacima. Ne tako retko to se dešava u periodu kada se rađa brat ili sestra, što uobičajeno podrazumeva pojačanu usresređenost roditelja na novog člana porodice.
Podsećam da se deca mogu osećati izolovano, usamljeno i nezaštićeno i onda kada za njega važni odrasli ne pružaju dovoljno emocionalne podrške. Ponekada roditelji mogu biti u blizini deteta ali dete ne oseća bliskost i tako, jednog dana, na scenu stupa imaginarni prijatelj – drug na koga se uvek može računati, koga ne moramo deliti ni sa kim, osim ako to poželimo.
Neophodno je naglasiti da pri pokušaju da damo odgovor na pitanje da li imaginarni prijatelj kod dece može biti znak psihopatologije (poremećaja), jedan od važnih kriterijuma procene treba biti uzrast. Imaginarni prijatelj najčešće spontano nestaje do rane adolescencije, pa bi njegovo duže zadržavanje moglo izazvati više opreza. Takođe bi bilo važno razmotriti da li imaginarni prijatelj olakšava ili inhibira razvojne aktivnosti vezane za područje igre, škole, interakcije s vršnjacima i porodično funkcionisanje.
