“TAMNA” STRANA KREATIVNOSTI
Ko zna kako bi se pisala istorija sadašnjeg doba da je početkom dvadesetog veka jedan prilično neupadljiv mladić iz Austrougarske upisao Akademiju likovnih umetnosti, što je bio njegov životni cilj. Da se to desilo, pomenuti mladić bi možda kanalisao nekontrolisane izlive besa i ekscitabilnu prirodu ka stvaranju likovnih formi. Ali, taj mladić užarenih očiju nije ostvario svoj san, te je tokom naredne dve decenije usmerio svoju emocionalnu snagu ka tamnoj strani svoga bića. Ime tog mladog čoveka bilo je Adolf Hitler.
Kreativnost se najčešće dovodila u vezu sa pozitivnim obeležjima ličnosti kao što su fleksibilnost, otvorenost, jačina Ega ili psihološki razvoj koji vodi do visokog nivoa samoaktualizacije, postignuća i lične ispunjenosti. Pomenimo i ukazivanje na terapeutski značaj bavljenja umetnošću kod osoba sa psihičkim problemima ili kriminalnim dosijeima. Može se reći i da prema kreativnosti većina gaji veoma snažna osećanja i uverenja – ispravna ili pogrešna. I pored toga, da li ima smisla i opravdanosti progovoriti i o “tamnoj strani” kreativnosti?
“Negativna kreativnost” se može manifestovati na različite načine. Verovatno je to očiglednije kada se kreativnost koristi da bi se drugim ljudima manipulisalo ili profitiralo, bez obzira na negativne konsekvence koje neko može da ima od toga. Nesumnjivo, adekvatan primer jeste korišćenje kreativnosti da bi se, recimo, deca navela da pod uticajem reklamnih poruka jedu određenu vrstu hrane štetnu po zdravlje. Sledeći primer može biti oblast kriminala ili politike i ratnih dešavanja u kojima bi tzv. “tamna kreativnost” mogla biti protumačena kao pozitivna (najćešće od strane pobednika), iako, istovremeno, vrlo negativno procenjena od gubitnika. Negativna kreativnost budi asocijacije na sabotaže, prevare i druge forme eksploatacije, zloupotrebe na individualnom ili, šire, socijalnom planu (na primer, smišljanje kompjuterskih virusa, potencijalno opasnih produkata ili materijala, terorizam).
Tragajući za mogućim odgovorima, nalazim da se kreativnost takođe može dovesti u vezu sa negativnim fenomenima na polju funkcionisanja ličnosti. Ukazuje se, između ostalog, kako na određenu kognitivnu disfunkcionalnost, kao što je slučaj sa shizofrenijom, tako i na emocionalni disbalans koji u najizraženijem vidu srećemo kod bipolarnih poremećaja. Moguće je naći sličnosti između konceptualnog stila nekih pisaca i izvesnih obeležja osoba sa manijako-depresivnom psihozom.
U literaturi se napominje da je povezanost između kreativnosti i psihopatologije najčešće prisutnija u oblasti umetničkog izražavanja nego na polju naučnih postignuća. To nije iznenađujuće, ako se ima u vidu da su obeležja ličnosti umetnika i naučnika umnogome različita. Otvorenost za nova iskustva, impulsivnost, dominantnost, niska konvencionalnost, ambicioznost i neprijateljstvo – sve to je prisutnije kod umetnika, u odnosu na naučnike.
Ne treba u razmatranju prenebregnuti i nalaze jednog broja autora o većoj incidenci kreativnih i nadarenih osoba kod određenih mentalnih poremećaja, nego u opštoj populaciji. Kako navodi Škorc (2018): “primeri veze između ekstremnih stvaralačkih potencijala i psihopatologije su brojni – Robert Šuman je, na primer, patio od halucinacija i cepanja ličnosti, a tokom stvaranja je verovao da mu Betoven i Mendelson šalju kompozicije iz grobova koristeći posebne komunikacione kanale… Pesnik Viljem Blejk je tvrdio da mu poezija i slike stižu od duhova koji ga posećuju i povremeno zaposedaju…” (str. 88-89). I pored iznetog, smatram da je neopravdano tvrditi da postoji jednostavna, linearna uzročna povezanost po kojoj mentalna bolest čini ljude kreativnijim ili, pak, kreativnost vodi ka psihopatološkim poremećajima.
Podsetimo se i Rotenbergove (Rotenberg, 2010) izričite tvrdnje da: „…ključni aspekti kreativnog mišljenja, zapravo, nemaju nikakve veze sa psihozom. Njih čine zdravi misaoni procesi, koji proističu iz pretežno zdravih umova… Međutim, postoji tanka, ali nesumnjiva granica između najuzvišenijeg i zdravog načina mišljenja – kreativnog mišljenja, i najosiromašenijeg i patološkog tipa mišljenja – psihotičnih procesa. Veliki stvaralac koji je istovremeno psihotičan, može da se pomera napred-nazad između patoloških i kretivnih procesa i to zaista čini”. (str. 21).
Fokusirajući se na kreativnost u književnosti, nailazimo na primere brojnih pisaca, muzičara i slikara u dvadesetom veku koji su izvršili samoubistvo.
Jedno od mogućih objašnjenja je da umetnici, katkad, duboko uranjaju u “tamu” nesvesnog i na površinu iznose često uznemirujući materijal sa kojim nekreativne osobe, najčešće, odbijaju da se suoče. Taj pohod na mesta na koja se drugi ne usuđuju da odu može voditi ka nekoj vrsti “fascinacije tamom” ne samo kod umetnika, već i kod pojedinih osoba koje su ljubitelji njihovih dela. Pitam se da li to nalazimo i kod čuvenog pisca horora Stivena Kinga? Njegove knjige neke od nas nesumnjivo intrigiraju, uzbuđuju, najčešće zastrašuju, ali da li nas na svojevrstan način možda i približavaju našoj tami…?
Odstupanje od norme može voditi ka rađanju kreativnih ideja, ali u nekim slučajevima – i ka kriminalu. Neke karakteristike ličnosti povezane sa kriminogenim mišljenjem prisutne su katkad kod kreativne osobe, u skoro identičnom vidu. Ipak, najmanje miljama daleko od “dovitljivih prestupnika”, svakako su osobe kao što su, na primer, Hitler i Staljin. Međutim, čak i osobe poput Hitlera i Staljina – kao primera ličnosti o čijim moralnim normama je nepotrebno diskutovati – po mišljenju nekih procenjene su kao veliki lideri.
Sternberg (1999) s pravom ukazuje na to da su njih dvojica uveli nesumnjivo značajne novine (uključujući efikasan sistem potpunog ignorisanja drugačijeg mišljenja i kreiranje inovativnog načina masovnog ubijanja ljudi) i imali su nesporno suštinski uticaj na društvo u kome su živeli. Ipak, fokusiranje samo na originalnost i efektivnost njihovih zamisli jeste pogrešno. Osobe kao Hitler i Staljin bile su u stanju da produkuju originalne ideje, ali zbog odsustva moralnih principa neopravdano ih je nazvati kreativnim osobama, što je, uostalom, u skladu sa intuitivnim osećanjem većine ljudi.
Navešću još neke primere koji zaslužuju svu našu pažnju i danas. Naime, Sajmon Baron Koen u knjizi “Psihologija zla” navodi da je svojevremeno slušao predavanje iz fiziologije na Medicinskom fakultetu bolnice Sv. Meri u Londonu, na kome je profesor ispričao studentima da su: “….najbolje podatke o prilagođavanju ljudi na ekstremnu hladnoću sakupili nacistički naučnici sprovodeći eksperiment potapanja na Jevrejima i drugim zatvorenicima koncentracionog logora Dahau, stavljajući ih u kadu sa ledenom vodom. Sistematski su prikupljali podatke o korelaciji pulsa i vremena provedenog na nula Celzijusovih stepeni” (Baron Koen, 2012; str. 13).
Zabeležen je i slučaj žene kojoj su namerno naopako zašili ruke (?!). Kako kaže autor, ovi primeri su posebno šokantni jer se radi o obrazovanim ljudima – doktorima i naučnicima: “Ja (dobronamerno) pretpostavljam da su naučnici izvodeći eksperimente sa potapanjem želeli da doprinesu medicinkom znanju, da saznaju, na primer, kako da pomognu žrtvama spasenim nakon brodoloma u ledenim morima. Čak i nacistički doktori koji su naopako zašili ruke jadne gđe Goldblat nisu bili motivisani (pretpostavljam) da čine surove stvari surovosti radi: i oni su verovatno pratili svoj naučni impuls želeći da razumeju kako da testiraju granice mikrohiruških procedura”. (str. 14-15) Primećujem da je Baron Koen ovom prilikom želeo da pokaže dobronamernost, jer bi u suprotnom, po mom mišljenju, bio “primoran” da priča o psihologiji zla!
Važno je navesti i mišljenje da negativna kreativnost ne mora nužno da bude rezultat negativnih namera. Neki pojedinci mogu kreirati nešto po posledicama pogubno, uprkos dobrim namerama. Oni mogu, na primer, biti nesvesni „tamnе stranе” svog rada ili nevoljni da је predvide. To se može razumeti, recimo, zbog fascinacije onim što rade ili, mnogo prozaičnije, zbog potencijalne zarade, slave… Možda ima smisla pitati se, recimo, da li se i rad Leonarda da Vinčija može svrstati u tamnu stranu kreativnosti? Činjenica je da veliki broj njegovih pronalazaka, nacrta i crteža uključuje oružje, ideje za pravljenje bombi, tenkova i različitih vojnih instalacija i konstrukcija. Uverena sam da se ne radi o fascinaciji ratom i ubijanjem, već verovatno o pruženoj mogućnosti za integraciju svojih izuzetnih artističkih umeća i interesovanja za oblast mehanike i injjženjerstva.
Po svemu sudeći, susrećemo se sa bar dva potpuno različita pogleda u odnosu na eventualne negativne aspekte kreativnog postignuća, koja još uvek nisu dovoljno potkrepljena istraživačkim nalazima i teorijskim preispitivanjima. Vidimo da, s jedne strane, brojne studije govore o osobama u različitim domenima kreativnog ispoljavanja koje su u stanju da generišu sasvim nove asocijacije, kategorije i otvaraju i rešavaju različite probleme i izazove. Stanovišta koja govore i o “drugoj strani novčića” u pogledu kreativnosti zaslužuje nesumnjivo dalju teorijsku i istraživačku pažnju.
Koncept o tamnoj strani kreativnosti je relativno nov, javio se usled pomeranja fokusa sa pozitivnih ideja, rešenja i produkata na moguće negativne ishode kreativnog postignuća. Teroristički napadi, kao i prevare ili pronevere različitog nivoa na individualnom i, najšire, gotovo na planetarnom planu, ukazuju da po definiciji kreativnost nije ograničena samo na produkte koji zbog svoje originalnosti imaju univerzalno pozitivan značaj.
Razumevanje tamne strane kreativnosti, očito, uključuje razmatranje različitih kombinacija faktora, tj. da su neki negativni ishodi namerni, a da su neki od njih bez intencija ili sasvim slučajni. Istovremeno bih dodala da najčešće to nije uvek jednostavno razlučiti. I još nešto, na stalnu zapitanost šta nas sve, zapravo, čini pripadnicima ljudskog roda – sa “svetle” ili “mračne” strane (zavisno ili nezavisno od kreativnog postignuća, koja se u različitim modalitetima tiče i empatije), imam potrebu da još jednom navedem reči – „оpomenu” Barona Koena: „…Svi se nalazimo na određenom mestu na spektru empatičnosti (od visokog ka niskom). Ljudi za koje se kaže da su “zli” ili surovi jednostavno se nalaze na ekstremnom kraju tog spektra. Svi možemo biti postrojeni duž ovog spektra individualnih razlika na osnovu toga koliko smo empatični.” (Koen, 2012; str. 23)
/Deo iz knjige: “Svetlost i sene kreativnog uma”; autor: Snežana Vidanović; Filozofski fakultet u Nišu; 2019. god./
